Pohvala nesavremenosti

Svi, dakle, apeluju na moć: kako je moć u sistemu a ne u pojedincu, naša epoha ne voli pojedince, jer ne voli samoću a voli moć. Biti sam – usamljen u misli i osećanju, izložen beskrajnim priviđanjima odgovora koji se ne pojavljuju – ima značenja smrti: krijemo se na ulicama, zagledamo kroz izlog kafea, ponavljamo iste reči u neprestanim telefonskim razgovorima, gubimo se u lažima, pesak mili kroz naše prste u preljubama, jer neprekidno uzmičemo od prvotne i uvek prethodeće samoće koja nam je obetovana: padom u vreme i dolaskom u svet.Šta je posebno u ovom eseju, koji je raspričan na neobičan način? Okolnost da je posvećen otkrivanju tajnog lica savremenosti. U njoj – ako se čovek samo zamisli i zastane na mah, ako prestane da odgovara na pozive koji odjekuju sa svih strana – ima ogromne dubine vremena koja opominje savremenog čoveka. Nevidljivo i tiho opominje, poput junaka ove esejističke raspričanosti.