Trpeza za umorne putnike

Tragom mnoštva evropskih putnika namernika, koji su stizali sa raznih strana i različitim povodima, Đorđe S. Kostić nas svojom knjigom – kulinarskim bedekerom i azbučnikom srpskog „blagoutrobija“, vodi kroz Srbiju devetnaestog veka. U zemlji koja je postepeno dobijala svoje prepoznatljive obrise na karti Evrope, kao ulazna kapija na putu ka nepoznatom, haotičnom ali izazovnom „Orijentu“, stranci su srdačno dočekivani i ugošćavani za kneževskom i kraljevskom trpezom, u prvim beogradskim modernim hotelima, palanačkim kafanama, manastirskim konačištima, putničkim svratištima, seoskim krčmama i kolibama ili uz ognjište pod vedrim nebom.Ostavljajući svoje utiske o jelima i piću, običajima za stolom, slavama i teferičima, načinu pripremanja hrane, gajenju voća, povrtarskim kulturama, vinovoj lozi, otkrivali su savremenicima jedan do tada malo ili nikako poznat deo, za njih, ako ne „prave Evrope“, onda makar „evropske Turske“, kasnije „Balkana“, „Jugoistoka“. Zapažajući posebnosti „srpskog jelovnika“, uočavali su uticaje, različite lokalne kuhinje, njegove dobre i – povremeno za njih – njegove teško svarljive osobine, oslobađali se predrasuda o domaćinima i zemlji. Kroz „prizmu jelovnika“ prelamali su se i procesi „deorijentalizacije“, i „evropeizacije“ promene socijalnih, privrednih i kulturoloških obrazaca mladog srpskog modernog društva.Pažljivo iščitavajući ova svedočanstva, Đorđe S. Kostić, iskusan i akribičan istraživač, otkriva podjednako zanimljiv i važan, do sada zanemaren, deo naše društvene istorije, potvrđujući tačnost zapažanja, jednog od „njegovih“ putnika, francuskog ekonomiste Emila de Lavelea, koji je osamdesetih godina devetnaestog veka zapisao, kako „Uvek treba znati šta u kojoj zemlji ljudi jedu; od seljaka u kolibi do princa... jer to omogućava da se shvati nacionalno bogatstvo i sazna više o lokalnim resursima.“– Milan Ristović