Orla i druge priče strave

Opsesivna tema pomerene percepcije i pomućenog razuma nije kod Mopasana bila gola, formalna, književna činjenica, već egzistencijalno utemeljena zapitanost koja je vapila iz srži njegovog bića, a na koju je i kroz pisanje tražio odgovor. U svojim strašnim pričama on nije samo pisac – on je hroničar. Mopasan je pisao „kao čovek koji se približava granicama ludila, prestravljen mogućnošću gubitka razuma, opsednut mišlju o preranoj smrti“. Kao rezultat toga, njegove „stranice sadrže neke od najboljih opisa ikada napisanih o tome kako je biti prestravljen do smrti.“