Bakterije: nepripovedačke priče

Po svoj prilici u životu homo sapiensa postoji jedna tačka od koje se radije osvrćemo u nazad nego što gledamo u napred. Ima to svakako veze sa vremenom ljudskog života koje se s godinama „zgušnjava”, naše vreme ne teče jednolikom brzinom: u ranoj mladosti protiče nepodnošljivo sporo, u tvoračkim godinama, kad gradimo egzistenciju, najmanje ga osećamo, u zrelosti dimne signale nam šalje ogledalo, na pragu starosti vreme kreće da nam teče nepodnošljivo brzo. To je trenutak kad ili uzimamo da prizivamo uspomene ili o njih počinjemo da se spotičemo poput Piljnjakovog Ivana Moskve (mada bismo to radije izbegli): „U mraku lobanjine kutije visili su stalaktiti vremena, nabacana su bila čitava brda starudije uspomena: i u mraku lobanjine kutije bilo je savršeno neprozirno – lobanjina kutija je rasla do neverovatnoće – kao u fabrici rudokopa Ivan je lunjao po lobanjinoj kutiji s fenjerom u ruci i spoticao se o uspomene”...