Zvono nad međama

Polazeći od mnoštva ljudskih sudbina iz svog zavičaja, Lukač u Zvonu nad međama uspostavlja duhovni i mentalni zavičaj u kome, kao kod Markesa,junaci izvode životni ples oko sveće kojoj se neumitnio približavaju dok ne budu sažeženi. Na temeljima realnog sveta, ili bolje reći na ruševinama što ih je za sobom ostavio dvadeseti vek, on podiže svoj Makondo, u kome se život i smrt, stvarno i izmaštano, dogođeno i moguće,isprepliću u nerazmrsivu pletenicu.