Zvezda ponoći

Videh je jednom.Kroz selo nam je prošla, poljima zatrpanim izginulim vojnicima, nakon što njene snage poraziše narod dumorski. Za njom prođoše ostali joj Elitni, pa potom i čitavi redovi Islednika belih plaštova, što vijoriše belo-srebrnim barjacima Beloga Vuka. Gde god da kročiše, nebesa bi se zamračila, zemlja popucala, a oblaci bi se nakupili za vojskom njihovom poput živoga bića, crni, gnevni, uskomešani. Kao da je došla sama boginja Smrti. Zastala je da pogleda jednog od naših vojnika na samrti. Zadrhtao je ležeći na tlu, ali nije pogleda skidao sa nje. Nešto joj je odbrusio. Samo se netremice zagledala u njega.