Žuta zvezda, crvena zvezda (br)

Autorka istražuje kako države koriste politiku sećanja za rešavanje aktuelnih nesigurnosti. U Istočnoj Evropi, tvrdi ona, postkomunističke države su tražile da budu prihvaćene kao “u potpunosti evropske”, ali biti evropski znači deliti kosmopolitske narative XX veka, a možda najvažniji od njih je prihvatanje prvenstveno zapadnog razumevanja Holokausta. Međutim, ove države grade nacionalne identitete na sećanju na staljinizam i sovjetsku okupaciju. Zapadnoevropski pogled na Holokaust omogućio je da se komunistički režimi identifikuju kao počinioci zločina.Holokaust kao temeljni diskurs takođe izaziva ogorčenje, jer se doživljava kao da stavlja jevrejsku žrtvu ispred žrtve drugih etničkih grupa. Štaviše, tvrdi Subotić, zapadnjačka usredsređenost na jevrejsku patnju izaziva neugodna pitanja o lokalnom saučesništvu i materijalnim i političkim koristima koje su usledile.Postkomunističke države su ove nesigurnosti razrešile radikalnim revidiranjem svog sećanja na Holokaust: pretvorile su zločine holokausta u zločine komunizma. Kriminalna prošlost se ne negira, ali se odgovornost pogrešno usmerava pranjem nacionalnog saučesništva i kriminalizacijom komunizma. Subotić analizira savremene prakse sećanja na Holokaust u tri države: Srbiji, Hrvatskoj i Litvaniji. One imaju različite istorije Holokausta, ali su sve izvele upečatljive projekte zamenjivanja zločina Holokausta zločinima komunizma.