Zlatni dasi i druge pesme

Srezojević je „iskusio frustracije siromaštva, i osetio u sebi gnev i agresivnost kojima se siromaštvo pretvara u nadu i viđenje buduće ljudske lepote. Emotivno već u koordinatama potrebe i očekivanja radikalne promene ustrojstva sveta, on je stigao do vizije kraja sveta, do one vizije kojom umetnik sebi postavlja i pitanje smisla čitavog tog sveta koji eto samom maštom već stiže do svoje negacije. U brzoj i snažnoj varnici svog misaonog i pesničkog sazrevanja on je stigao na prag poslednjih pitanja, do mesta do koga mnogi pesnici koji su se znatno razvijali nisu dospeli ni blizu“. (Miodrag Pavlović)