Život onih koji ostaju

„Kad se vratiš, mene ovde više neće biti.” To su poslednje S.-ove reči Mateu, izgovorene preko telefona jednog jesenjeg dana 1998. Zvuči kao banalna informacija, ali je zapravo njegov oproštaj. S. završava sa iznošenjem svojih stvari iz Mateovog stana nakon završetka njihove ljubavne priče. Mateo se tog dana vraća kuci, u stan u kojem su zajedno živeli sedam godina, i otkriva da je S. sebi oduzeo život. Dok uzalud doziva pomoć, postaje mu jasno da proživljava najbolnije trenutke svog života.Od tih trenutaka prošlo je gotovo dvadeset četiri godine, tokom kojih Mateo B. Bjanki nikada nije prestao da u umu uobličava ove stranice razdiruće lepote.U mesecima nakonS.-ove smrti Mateo otkriva da se osobe poput njega, rođaci ili partneri samoubica, nazivaju preživelima. I tako se zaista i oseća: kao glavni junak nekog retkog događaja, neke perverzno jedinstvene boli. Bes, kajanje, osećaj krivice, izgubljenost: njegova bol je lavirint, neprekidna potraga za odgovorom zašto je to učinio, za nekakvim redom ili čak trenutkom predaha. Kako bi pronašao mir, pokušaće sve: sreće se s psihijatrima, pranoterapeutima, čak i s jednom vidovnjakinjom. U međuvremenu, kao što je to činio još kao dečak, traži utehu u knjigama i muzici. Ali ni u njima ne pronalazi ništa o svojoj situaciji, nikoga ko bi mogao da ga razume.Polako počinje da se priseća svoje priče sa S.-om, ljubavi nastale gotovo iz izazova između dvojice muškaraca u svemu različitih, i bez srama beleži sećanja i osećanja. Zbog toga danas objavljuje ovu knjigu – zato što je tada njemu bilo potrebno da pročita knjigu o životu onih koji ostaju. Postoji pak još jedan razlog: „U meni žive dve duše”, piše, „čovek i pisac.” Čovek želi da se spase, pisac želi da se zagleda u ponor. Pisac koji živi u Mateu dvadeset godina je čekao distancu s koje će pričati o tom ponoru. I kada uspostavi ravnotežu, odatle, iz tog čudesnog položaja, piše ove reči koje, iako su sasvim trezvene, iz njega izbijaju sa snagom i prirodnošću neodložne potrebe. Ono što polažemo u ruke onoga koji čita je dar, tačno, ali dar kojiu sebi sadrži izuzetnu težinu. Pa ipak, svaka od ovih stranica sadrži klicu budućnosti, svedočanstvo o tome da čak i kad nas snađe neizreciva bol, književnost i dalje može da nas spase.