Zaslepljenost 2: telo

Središnji tom Zaslepljenosti najeksperimentalniji je i najsmeliji deo romana, u kojem se lirski tokovi proširuju u mrežu paralelnih narativa i istorijskih slojeva. Pripovedanje se udaljava od lične prošlosti i kreće u intenzivno istraživanje identiteta, telesnosti, kreativnosti i sećanja — kao da se sama svest pokušava predstaviti kao umetničko delo. Telo je srce trilogije – mesto gde sve niti započete u Levom krilu pulsiraju punom snagom. Kao što se telo naratora razvija, menja i stari, tako se i svet oko njega transformiše u vrtlog vizuelnih i emotivnih prizora, u barokni mozaik priča o dvoglavim pesnicima, tajnim društvima i čudesnim ženama koje nestaju u svetlosti. Kockice tog intimnog mozaika uvezane su univerzalnim pitanjima o postojanju, i deo su jedinstvene prozne katedrale koju čitalac naslućuje, ali čija struktura će mu se ukazati tek na kraju ovog fantazmagoričnog literarnog iskustva. Kartaresku ne piše knjige — on stvara kosmičke sonde svesti koje nas izbacuju iz vremena.