Žakard

NOVA ZBIRKA PESAMA BOŽIDARA VASILjEVIĆA: „ŽAKARD“KOMENTAR(I)Ovom zbirkom se, ne konačno, daje kontekstualni prikaz delića mog života i delić životnog predanja, pod naslovom Žakard. Pišući iz ovog ciklusa i dela prvo pesmu Falset, omaž B. Miljkoviću i angažovanu pesmu za konkurs: „Brankova pohvala svetu“, počela je sama da se stvara redom, pesmom Božana, koja počinje božanstvenim stihom Pisma i dr. Prve pesme, koje su deo i ove zbirke, sam napisao sa 11 i 12 godina, kojima sam istovremeno napisao i muziku. Jedna je Tamara, a druga Sv. Nikolaju Srpskom. Neke koje su deo moje privatne građe iz tog perioda možda nikad ne ugladaju, kao ove, svetlo javnog, poetskog jutra. Pišući kasnije i do danas naučne radove, eseje i tekstove, poprilično aktivno i besplatno, trošeći sebe i reči neprimetno od najranije mladosti, po periodici i novinama u koje se umotavaju sveće, sebi sam ovom zbirkom upalio svećicu koja mi je još iz detinjstva tinjala večnim plamom poezije.Zbirci nisam pridodavao bilo kakave komentare, iako me je na to nagovarao i savetovao pesnik i kulturni delatnik iz Beograda Božidar Šujica. Na prvi pogled ova zbirka vara, zato joj ne treba suditi olako. Smisao i alegorija prevazilazi njen i lični i istorični deo, a kao takva je već dovoljno obimna za razumevanje, što ne znači da je čitalac glup. Komentare pišem žaleći pre svega što se jedna pesma, koju sam napisao nakon objavljivanja knjige, nije našla između korica. To je pesma Efrosinija. Mojoj kćerki Efrosiniji sam posvetio prvu knjigu radova i eseja (koja se odštampa prvi put skupa sa zbirkom poezije ali nezavisno od nje) Duh diše gdje hoće. Knjiga i Zbirka se štampala i vezla. Pod fenjerom šetališta u hodu, umorna i pospana, iscrpljena od duge šetnje i dana ali čila, agilna i rumena, poljubila me je tako da je se slučajni prolaznik obrisao. Ona je tajanstveni stanovnik i ove knjige. Susreo mi te, dabogda, sȃm Savaot.Pesme Žakard, Kurva i Čoček su tri sarajevske pesme proživljene tu, kao uostalom i većina zbirke. Međutim, ove tri su vezane za gromopucateljni događaj. Nastale su u jedinstvenom vremenskom razmaku neodvojivo. Svojevrsni pozdrav i raskid od nemilosrdne ljudske prirode i ćudi, nesvesne, mlade i mnogoslojevite. Dokaz i prologomena kako ideološke i kulturološke diskrepance i procepi svesti, spojene sa ličnim tragedijama čine život manje životnim. Istovremeno, u nedostatku životnijeg života koji ne živimo čine ga onoliko životnijim koliko neživi život koji živimo ne bi nikad bio življi ni životan. Sistemom spojenih sudova ljudi oko nas hteli ne hteli, po tom nesvesnom ali poznatom i prisutnom životu životare. Krajnje posledice inih svetonazora koje su kreirale imperijalističke aveti u procesima asimilacije i sleda gutanja ličnosti, slobode i različitosti. Razlika između konzumiranja ljubavi i bolest zaljubljene prirode sa jedne strane, te erotičnosti i erosa sa druge nisu izolovane samoprojekcije. Izvođenje privatnog u javnost je ne samo filološki, poetski ili filosofski zanat. To je kerosni momenat koji opisuje pesma Efrosinija, a koji se definiše kao večno saglasje ipostasja. Utoliko kroz umetnost i poetsko – filosofsko umeće, spoj ove dve realnosti jeste ono što oživljava život poezijom i čini nas i nju besmrtnom. Kao što je duša sebe vezla kojekude i nasukala se po nečijim obrazima, bedrima ili prostoru kao hridima, tako je sve utkano u reči i poeme dobilo trajnosti dvig.Srpkinja koja dolazi u Sarajevo da studira postdiplomske studije, iz daleke Arizone, sa svoje dvadeset dve-tri godine i koja osim prvog imena i prezimena i pokojeg proizvoda u iznajmljenom stanu, nema ništa meni poznato, beše mi inspiracija za trilogiju i naslov. Kao za pripremu tom nekom neslučajnom susretnom čudu, tih sam dana naletao na ljude, knjižare, posvete, knjige i rečnike koji su nosili ljubav i jedinstvo, spoj različitosti. Jugoslovenske izdavačke kuće su štampale neke knjige do 1991. godine prošlog veka, koje su antikvarno baš u ta doba bile naslonjene na stolicu, u suterenu zgrade i ne behu na prodaju. Splet okolnosti da budem na tom ekskurzivnom bloku predavanja ispostaviće se da nije za mene ali kad sam bio tu, svemu je davala zrna smisao jedino ona. Bila je skromna, jedra, nasmejana, sama, slatka, najmlađa, nezaštićena i u okolnostima prethodne potpune odrođenosti od samosvesti bačena u Sarajevo. Pored nje još sam samo ja bio iste faleristike kolekcionar, pa smo skupa ignorisani i ne znam kako joj je sada. Prvi susret koji smo proveli zajedno sami trajao je 8 sati, ceo jedan radni dan, koji je sezao u veče. Tren. Kasna jesen u Sarajevu na otvorenom zna da bude prijatna, pogodna za šetnju i duge razgovore, ako imaš s kim. U njenim očima sam video dockan strah i nesigurnost, koju je uspevala da prikrije nemuštim gardom i perfektnim engleskim sa američkom akcentologijom, s kojim je umela da rojalistički savršeno žonglira na još tri dijalekta. Po prvi put zbog bolesti zaljubljene prirode nisam jeo danima, mislio sam na nju, sa njom bih legao i budio se. Da to ne napišem bio bih lažov. Kad sam već napisao treba zamisliti najgore jer je tako.Ona je tu da bi učila, reče mi sa neke distance. Ukupno smo se videli svega dvadesetak puta ali od svih tih dugih i lepih susreta koje pamtim, dve noći u njenom stanu su bile posebne. Tek mi je druge ispričala zašto je ova prva bila tako nesrećno nezgrapna. Onda je moja bolesno zaljubljenička priroda eruptirala i poprimila konture odbojnosti i samilosti, koja vodi u prezir ali koji nadkriljuje i koga kroti ljubav. Paradoksalno, poznanje iz ljubavi, a nikako obrnuto. Znao sam da tu je kraj i da unapred ne može i neće da voli ali sam ležeći kraj nje i milujući joj leđa osećao da bi, možda, sa mojom spretnošću za život (koju je odnekud primetila i uvek naglašavala dodajući na kraju uvek: „…pažljivo vozi“) i njenim pristankom, svet za nas bio lepši u nekom drugom gradu, nekim drugim povodom. Nisam bio za nju. Plakala je prve noći nakon mog odlaska, a ja sam bio siguran da je to najlepša noć. Onda mi je rekla, verovah joj, da je bila silovana u identičnom položaju u kojem smo vodili ljubav i zaspali, nakon čega je žurno tražila da odem iste, neobično tople noći u Danijela Ozme. Patio sam što je povređena ali još više jer sam ostao bez njenog poverenja i intenzivnog prisustva koje smo dugo gradili, a lako izgubili. Koje su šanse da jedan nesrećni filozof, jedan pesnik, koji živi kao još nesrećniji podstanar u predgrađu sretne lepu i obrazovanu damu, nejezičnu Srpkinju sa Američkog kontinenta u Sarajevu (!) i da budu makar i na tren zaljubljeni u nekoj varvarskoj nedođiji. To se čudo možda desi u nekom novom Titaniku ili Peterburgu ali ne i ovde. Njene ruke i dugi prsti, godine i osmeh sve je bilo čedno, svaki pedalj njene kože i svaka pora bila bi do te mere čista kao sto sa koga je malo jela. Osećao sam se kraj nje kao Pikaso, Rembrant, kao Ivan Ivanovič kojem dođe treća sreća u liku žene koja rađa, kao pisac koji konačno vidi svoje delo kako hoda. Živela je u centru, u ulici Danijela Ozme. Kroz prolaz koji sam uvek žurno prelazio, kao neku mračnu carinarnicu, obasjavala me je pogledom dočeka na osvetljenom prozoru. Nismo se krili. Grad je video dvoje posvuda kako šeću, neko je šaptao o mom mantilu ili njoj koja samo brine da se ne poljubi sa mnom na mestu punom ljudi.Te druge noći sve je bilo prelomno, do kasno mi je pričala. Mladi Jan koji je bio smrtno zaljubljen u nju, vojnik, zaprosio je u Americi i nakon njenog „ne“ izvršio je samoubistvo. Plakala je dok je govorila, krivila se. Malo li je za pesnika? Ne, više je od toga, navikao sam da slušam ali sam znao da je njeno srce obuzeto i odsutno. U Sarajevu je da ne bi bila tamo gde joj je strah. Postdiplomski studij sam shvatio kao njene rogove vizantijskog azila oltarȃ i beg od svakidašnje jadikovke, okruženja. Njegove inicijale oko vrata, sliku i propratni, ženski skroman inventar i nakon svega prethodnog nosi sa sobom. Nakon priznanja te noći naročito, gotovo paradno. Njen dragi koji je živ i zdrav kao i ja, istovremeno je čeka i služi joj za „ajm sori“ civilizacije izgovor preda mnom, te da „i dalje voli“ nekog tamo i „oseća nešto“.Nastaviće se…