Vulkansko ostrvo

Sve priče na stranicama knjige „Vulkansko ostrvo“ pripadaju svetu fantastike, mistike, virtuelnosti, pa i nadrealnosti, u čemu je pokatkad, samo diskretnom asocijativnošću, Bogdan Maksimović blizak svetskim klasicima, najpre onim koje pominje u pojedinim pričama (Franc Kafka, Oskar Vajld, Edgar Alan Po...). Drag mu je koncept mozaik- proze, priče koja nastaje zbiranjem fragmenata, spletom realnog i irealnog, da bi potom sve na kraju „izraslo“ do posve zaokružene celine, kada ulančavanjem fragmenata (realnost, san, pismo, dnevnička beleška, ili zapis sa putovanja, veoma sugestivni erotski san, intima, ljubav, stvarna, ili ona (samo)doživljena u virtuelnom svetu...) nastaju ove priče koje krajem ostavljaju utisak da im se više nema niti išta dodati, a ni oduzeti.David Kecman DakoBujnih karaktera, melanholični ili razočarani, tek, junaci Maksimovićevih povesti grade svoj osobeni svet. Svaka priča je mali roman, skica nečije sudbine, portret za sebe…Junaci su, čini se, neprilagođeni, poput Kamijevog Mersoa, i sami stranci među ljudima. „Šta ću ja ovde?“ izgovara junak priče „Godišnjica mature“. U toj rečenici sublimirana je sva tuga i jad egzistencijalističke neostvarenosti. „Ovde“, to ne znači samo biti na toj godišnjici, značenje reči raste, širi se, nadrasta fabulu. To je krik nesrećne i suvišne jedinke. Šta će on u tom gradu, na toj planeti, zašto je još u životu? Njegov tragizam prosto viče iz tame pripovetke. Stvarne i metaforične.Aleksandra Mišić