Volfram

Volfram je knjiga duboke depresije. Opisi prirode koji preovlađuju u njoj dati su kao prizori porušenih i opustošenih gradova. To je priroda viđena okom urbane poezije. Subjektivnost, koja poput volframovog vlakna osvetljava stvarnost, ne otkriva je kao nevinu već na nju preslikava svoje iskustvo i osećanja. I u izboru sijalice a ne sunca kao onoga što osvetljava svet vidi se taj urbani, apokaliptički pogled na prirodu. „Nešto, ako to želi, moglo bi da počne, ali ne i ovde, ne za nas”, kaže Vasićev lirski subjekat. U proznim pesmama ove knjige nema pauze. To su katalozi poređenja, metafora, knjževnih aluzija i citata, koji ne formiraju celovitu pesničku sliku niti misao već ukazuju na nemoć reči. Ja se rečima može izraziti samo u “slučajnosti dodira”, u “promašaju”, “ja sija kao laž”. Kompozicija knjige, u kojoj se posle trećeg ciklusa ponovo kreće od prvog, samo potvrđuje taj utisak beznađa u kome nema nikakvog napretka već samo ponavljanja, u kome je jedino kretanje kružno. Čak ni opis smrti kojom se knjiga završava ne označava nikakav kraj. Time se stvara samo još jedna rana u sećanju, koja zajedno sa pređašnjim ličnim i civilizacijskim porazima postaje deo nekog budućeg iskustva, u pokušaju da se takvo stanje prevaziđe.– Nikola Živanović