Uvek se vraćati

Leto je 1991. Danijele ima sedamnaest godina i prvi put sam ide na letovanje s prijateljima. Dve nedelje daleko od kuće, u kojima treba maksimalno uživati — plaže, diskoteke, alkohol i devojke. Ali postoji nešto što nije uzeo u obzir: samog sebe. Dovoljna je mala nezgoda u noći Feragosta da Danijele odluči da se odvoji od prijatelja i nastavi put pešice, sam, od romanjolske rivijere prema Rimu.Oslobođen smetnji i društvenih maski, nezaštićen i izložen lepoti prirode koja ga istovremeno ispunjava radošću i tugom, možda će uspeti da shvati razlog nemira koji ga oduvek muči i podstiče. U društvu kofera, teškog kao blok mermera, Danijele kreće na put, prinuđen da savlada svoju stidljivost i da zatraži pomoć od ljudi koje sreće na putu: nešto za jelo, mesto za prenoćište.Susrešće se s ljudima izmučenim usamljenošću, ali i dalje sposobnim za veličanstvene gestove, kao i sa onima koji su zavirili u ponor ludila, koje je život porazio, koji boluju od neizlečive arogancije. Spoznaće i ljubav, u Eminim plavim očima. Ali, pre svega, Danijele će upoznati samog sebe — kroz dug i tihi dijalog, u kojem neprestano tumači i preispituje ono što mu se događa, sa žudnjom da proguta svet, tipičnom za njegovih sedamnaest godina, žudnjom da se sve shvati, počevši od nas samih, da otkrijemo kolika se snaga krije u nama, od čega smo sazdani, šta u nama budi oduševljenje, a šta je kadro da ga zauvek ugasi. Ovo putovanje će dovesti do njegovog susreta s vrhunskom umetnošću. Umetnošću susreta. Danijele Menkareli je napisao vitalan, pikareskni i intiman roman koji u sebi sadrži sunce italijanskog leta, nestrpljivu energiju adolescencije i precizno i snažno jezičko majstorstvo pisca na svom vrhuncu.