Usta puna zemlje

Već prve stranice romana Usta puna zemlje, gde Šćepanović ocrtava konture neizlečivo bolesnog čoveka koji odlazi u zavičaj da bi dočekao smrt, ukazuju na dramatičnost i tegobu koja će se nadviti nad njim tokom čitavog dela. Agonija neumitnog kraja navodi misli ka oduzimanju sopstvenog života.Usta puna zemlje možemo čitati sa istim onim čitalačkim zadovoljstvima i zanosima koji se mogu sresti kako kod Borhesa, tako i kod Huana Rulfa. Delo magijski obavija stvarnost jednog čoveka, njegovu unutrašnju nadmoć i pobedu nad grupom progonitelja.U završnoj sceni shvatamo da onoliko koliko je protagonista živeo ideju samoubistva, što je više flertovao sa smrću, više ju je doticao, više joj se udvarao i sanjao o izbavljenju.Takva kompozicija večitih životnih kontrasta i unutrašnjih preispitivanja poslužila je Šćepanoviću da napiše ovo ingeniozno delo o dva smisla čovekovog postojanja u uslovljenim predvorjima pakla i raja...