Uspomene đaka-narednika

Ime Veselina M. Vukićevića, intelektualca naročite vrste, malo kome će se učiniti poznatim. Teško ga je pronaći u starim, a nema ga ni u novim ekciklopedijama ili književnim pregledima, iako je u periodu između dva svetska rata bio prilično plodan i aktivan.Listajući bibliografiju Nove Evrope, koju je uradila Marija Cindori Šinković, lako se zapaža da je Veselin M. Vukićević u tom časopisu bio saradnik tokom čitavog njegovog trajanja, objavljujući dvadesetak priloga različite provenijencije; od književnih, preko verskih i pravnih, pa do dnevnopolitičkih.Uspomene đaka-narednika Veselina M. Vukićevića štampane su u Zagrebu, 1927. godine, u izdanju Nove Evrope.Predgovor (Čitaocu) je potpisao Laza Popović, osvrćući se kritički na tendencije „naše poratne takozvane lepe književnosti“, gde konstatuje da veći deo produkcije „otkriva znake maloga i nezdravoga srca i duha“. Zamera na „skraćenoj i površnoj romantici ratnog zbivanja“. Po njemu, „neobično je mnogo u njima tuđeg i stranog, nemaju vedrine, istinoljublja, neposrednosti, i kao loši prevodi tuđih misli daju samo šum i zvukove, a bez melodije i pesme…“Pored Popovićevog predgovora o ostalim kvalitetima ovog Vukićevićevog romana čitalac ima priliku da se uveri u Prilozima, na kraju ove knjige, čitajući tekstove Branka Lazarevića i Milana Ćurčina.Ostaje nam da konstatujemo kako štampanjem ove knjige u uglednoj ediciji „Srbija 1914–1918“ činimo bar dve stvari. Prvom popunjavamo manjak literature koja svedoči o stanju i životu vojnika u zarobljeničkim logorima i prilikama u okupiranoj Srbiji, dok drugom otimamo od zaborava životnu i samosvojnu spisatljesku sudbinu jednog istinskog Šumadinca, istaknutog intelektualca i pisca vanrednog literarnog dara.Čitalac, kojem je stalo isključivo do literature, naći će u ovom romanu snažnu ispovest o ratnom zlopaćenju, o ljudskim manama i vrlinama, o lepoti Šumadije, uprkos svemu, i konačno – jednu ljubavnu priču – ispričanu besprekornim stilom i poetičnim jezikom.– Mirko Demić