U odbranu istorije

Predmet Evansovih oštrih kritika su radovi pisaca poput Hejdena Vajda, Dominika la Kapre, Kita Dženkinsa, Frenka Ankersmita, u kojima se, po njegovom mišljenju, postmodernističke ideje dovode do krajnosti. Ričard Evans odbija njihov, kako kaže, „hiperrelativizam“, i njihove pozive da se istoričari odreknu nerealnih pokušaja da se domognu objektivne slike o prošlosti. On priznaje da se do apsolutne istine možda i ne može doći, ali podseća da to nije razlog da posumnjamo u njeno postojanje, i da je, sa zilotskom strašću da budemo u „toku“, brzopleto zamenimo ravnopravnim, međ usobno suprotstavljenim „istinama“.