U kafeu izgubljene mladosti, Patrik Modijano

„I danas mi se ponekad dogodi da noću na ulici čujem jedan glas koji me zove po imenu. Promukao glas. Pomalo razvlači slogove i odmah ga prepoznajem: to je Luki. Okrenem se, nigde nikoga. Ne samo noću, već i u onim gluvim letnjim popodnevima kada ne znamo koja je tačno godina. Sve počinje iznova, kao nekad. Isti dani, iste noći, ista mesta, isti susreti. Večno vraćanje istog.“