U čast vremena

„U čast vremena“; je knjiga rane proze Vladimira Vasiljeviča Kazakova (1938-1988), napisane od 1971. do 1973. godine. Izbor je načinjen od ranije neprevođenih proznih tekstova koje je sam autor u sebi svojstvenom maniru grupisao u tri knjige -,,Nezarasli raj“;, „Nastavak vazduha” i “;U čast vremena”. One nisu bile izdate za piščevog života, već dosta kasnije, a i to tek delimično, mahom u okviru publikacija moskovske izdavačke kuće Gileja -,,Neizdata dela“; (2003) i „Madlon” (2012). Pojedini tekstovi objavljeni su samo na stranicama časopisa “;Volga” (,,Ćutanje“;, „Primer proze“; iz knjige „Nezarasli raj“; i „Nastavak vazduha“;, „Red na nemost“;, „Teorija proze” iz knjige ,,Nastavak vazduha”), te je ovo izdanje zapravo dugoočekivan povratak prvobitnom autorovom planu. U ovom izboru prvi put u svetu se štampaju dva teksta iz knjige ,,Nastavak vazduha” – “;Mrvice“; i „Skamenjenost“;. Naizgled paradoksalan, ovakav put do čitaoca gotovo da je tipičan za Kazakovljeva dela, ako uzmemo u obzir da su i njegove prve knjige ugledale svetlost dana u prevodnim izdanjima Petera Urbana, uređenim za nemačku čitalačku publiku.(…)Knjiga je ponela naziv romana Vladimira Kazakova, budući da se njime direktno upućuje na jednu od najvažnijih tema u piščevom stvaralaštvu – temu vremena. Vreme je takođe, pored pesničke reči, ključna spoznajna kategorija, pomoću koje Kazakov pokušava da dokuči razlomljeni, raspodobljeni svet i sopstveno izopšteno postojanje u njemu. O srži autorove poetike svedoče i nazivi drugih dveju knjiga, jer Kazakov sam akt pisanja, samo stvaranje poima kao „nastavljanje vazduha”, što će reći, kao jedinstven način da se nastavi život – mogućnost spasenja, ali taj „život-proza“; nije ništa drugo do raj koji krvari bez prestanka, raj-rana. Zato su i zbilja ove knjige, njeni junaci, njihovi razgovori smešteni u ambivalentan prostor što se neprestano razmiče, negde između života i smrti, svetlosti i tame, reči i ćutanja.Vasilisa Šljivar