Trčim sporo

Mene niko vaspitavao nije samo su me zalivali ljubavljui puštali da rastem samapod prostranim indigom nebakoje otkriva raskošnu budućnosta srebrni sjaj zvezdaplete uzburkane snoveu maloj radoznaloj glaviželjnoj velikog života.Spavala sam bez strahasamo u kolimadok se kotrljaju točkovi u crnoj noćia leptiri i bube presecaju svetlosni trag.Tu mi nikakve aždaje i besni dlakavi vucinisu mogli pojesti tabane,čuvao me mirni šapat roditelja.U belom gradu u četiri zidaigrala sam igre od mašte, samasa sto zamišljenih lica i igricai čekala da život konačno počne.A živela sam samo u malom seluu sred šumegde je mirisala prašina na putui trava u mokrom kanalui pečenjak u vatri koja tera komarcei omekšale ljubičaste šljivei kravlja balega i zlatno senodok pada veliko žuto sunceu zelenu slavonsku ravnicu.Pobrkalo mi se nešto u tom odrastanjušta je stvarno, a šta samo prividi to nebi bio nikakav problemda odrasla umem da prepoznamdo čega mi je više stalodo onoga što jesamili onoga što bih volela biti.