Toponimija pivske planine

Ponekad se čini da planinac ima više reči no bilo čega drugog. Kada kažemo da je smišljanjem imenica razbijao samoću i zagovarao se u rečima svedočimo da je stvaranje imena pesnički posao, ali praktičan i koristan svakočasno, otkrivamo da je imenovanje stvaranje maternjeg govora, njegovo bogaćenje i ukopavanje u vlastitu zemlju, kao što se kleše u kamen na njoj, u grobnu ploču. Upravo o ovome govori knjiga "Toponimija pivske planine". Planinac tvorenje reči obavlja po prirodnom redu, bez napora, iz osnovne ljudske potrebe. Zato ne znamo da je reč o velikom i važnom poslu. Odabranima je dato da to vide, zapišu ili kažu. Među njih, među odabrane, upisala se Radmila Cicmil-Remetić, rođena u Šarićima, u Arinama, na Planini pivskoj, božijom voljom određena da učini za svoj predeo što nije niko, da popiše sva imena mesta Planine pivske, da to uradi temeljito, strpljivo, u višegodišnjem poslu, s pažnjom prema svakoj reči kao da je živa, da svaku rasporedi po naseljima, a onda u azbučnom nizu, s akcentima, s objašnjenjima, s ponekom pričom, po Vukovom načinu, s naučnom preciznošću i upornošću kakvu niko nije još dao pivljanskim imenima u gori i vodi, u zakosima i škrkama, u dolovima, strmenima i glavicama, svuda gde mogu noga i oko. Kada odsele ljudi iz planinskog ili bilo kojeg predela mala imena u okućnicama zagube se u nekošenoj travi, u korovu i trnju, u zmijarnicima. Zato su pobedile zaborav knjige u kojima su takvi nazivi zapisani. Istovremeno, knjige te vrste jesu i odbrana jezika i retkih reči u njemu. Dvadeset tri naselja na Planini pivskoj i kanjon od Unča do Šćepana Polja, sve otkud je Radmila Cicmil-Remetić splastila imena malih i malo većih mesta, ima toliko zavodljivih i čarobnih reči da niko, ne samo pisci i jezikoslovci kojima je to osnovni zadatak, neće moći da u čitanju ne bude začuđen i iznenađen šta je sve niklo, poraslo i rodilo na tom prostoru gde su vetrovi nepomireni i gde su zime bezdušne. Niko neće moći da objasni kako je toliko reči izviralo onamo gde su izvori žive vode retki kao najlepše retkosti. A svi će znati da tako mora biti na izvoru Vukova jezika, na izvoru srpskog književnog jezika. Pivljani su bili prvi Vukovi učitelji. Kao da nije drukčije ni moglo biti. Piva je mesto gde može da se uči kako se srpski jezik umnožavao i kako se njegove reči po najboljem načinu izgovaraju.Akademik Miro Vuksanović