Tišina koju ne ćutim

„Ima u ovim stihovima nesanice, zaoranih njiva grlenom pesmom u stilu ruzmarine moj zeleni, sveća i uzdignutih čaša da se nazdravi vinski uz tek pristigle tamburaše pred belim svečarskim astalom; ima jeseni i lišća; gustih snežnih belina po vrbacima i šikarama; tuge u trajanju; ima i refrena koji ništa ne taje za sve prolaznike redom do šeretskog Srema sa Bačkom i Banatom uzbočno. Pun lirski krug izdeklamovan jednostavno za umiveni beskraj u krugu/ krug u beskraju. I ne ište pesnikinja za čitaoca mnogo do spasenja u beskraju, jer, kako veli i njen pesnički usud: Sve po volji Božjoj bi. To i jeste taj pesnički sentiment zagledan u zavičajni Dud, upisan kao vlastita imenica velikim slovom: Dud beli, crni, murga./ Krošnje široke za drumove svih putovanja, za otvoreni Hlad snova, mašte, želja i izazova u letnjoj sparini kad sve beline sinu u očima. Koreni su čudo, a grane su fantastika koja se živi i ište razuma u pletivu prošlosti i sadašnjosti. Baš taj i takav stihovani ikonopis kovertiran pesničkom knjigom "Tišina koju ne ćutim" šalje nam pesnikinja.“