Težina sveta

Zapisi iz Težine sveta mahom su kratki i nikad se ne završavaju tačkom: ovu karakteristiku će Handke zadržati u svim narednim beležnicama. Funkciju radne sobe preuzimaju spoljni prostori, a sedenje ustupa mesto hodanju. Pisac uči da postane „zapisničar”, stenograf. […] Pisanje u svesku, ili Handkeovim rečima, stupanje u „povest olovke”, s vremenom je za autora postalo predah od književnosti, uživanje u pisanju samom. Među- tim, u toku rada na prvoj samostalnoj svesci desiće se nešto zbog čega će mu sveske postati neočekivano bliske, mnogo važnije od nekakve nove književne forme. Postaće zavisan od njih. […] Handke 26. marta 1975. doživljava nervni slom praćen napadom panike i dobrovoljno se hospitalizuje. Sve vreme, u toku šest dana provedenih u bolnici, vodiće beleške. Prostor koji je ranije koristio za mesec dana počinje da se ispunjava za dan. Po otpuštanju, autor i dalje pokušava da vodi beleške kao ranije, međutim, fokus mu se bitno menja. Ako je pre boravka koristio jezgrovite rečenice, više aluzije i konstatacije nego zapažanja, Handke sad počinje pretežno da opisuje, sve iscrpnije i detaljnije. Pisac koji je izgradio svoj poetički identitet na sumnji u narativni jezik, […] sad iz najdublje nužde traga za jezikom koji je što transparentniji. Više ga ne zanimaju logički nesporazumi već neposredan susret s realnošću: on traži, kako i piše u tom periodu, ,,svet koji se može opisati, osećanje koje je napokon postalo stvar”.(iz pogovora Bojana Savića Ostojića)