Sveti Petar atonski u vizantijskoj i južnoslovenskoj tradiciji

Pred piscima koji pokušavaju da objave „ono što je čovek dužan radi ljubavi Božje činiti nasamo” (Sveti Onufrije) nalaze se nekolika rešenja.U kratkom Žitiju Pavla Tivejskog Sveti Jeronim svoju nameru eksplicitno ograničava na to da ispriča početak i kraj Pavlovog života, jer o njegovoj „srednjoj dobi niko od ljudi ne može znati ništa”. S druge strane, Sveti Ata­nasije Aleksandrijski glavnu pažnju posvećuje unu­tarnjem razvoju Antonijeve ličnosti, ko­­­ji je narativno prikazan kao borba za sa­­vr­šenstvo. U ovako postavljenoj priči asketaviše ni­je jedino lice: njegova duho­vna bor­ba po­­sta­će prava, katkad naturalistički pri­­­­­­­kazana bit­ka protiv čudovišnih na­pa­da­­ča. Ovu kon­­cepciju, poput mnogih podviž­ničkih žitija, sledi i Žitije Svetog Pe­tra Aton­skog. Međutim, pisac Nikola svog junaka dodatno profiliše: veliki svetite­lji i Bogorodica od početka nagoveštavaju i određuju njegov asketski put, anđeo-hranitelj ga ne napušta do smrti, ovaj „skriveni sluga Gospodnji” na poseban se način objavljuje svetu, a potom biva proslavljen po svojim čudotvornim moštima.Poput hagiografa Nikole, i naš Teodosije je tri stoleća kasnije video „bes­po­­ročan, bezmetežan, besplotan i bestelesan, skoro anđeoski” život sve­to­gorskih isposnika i istakao ga kao vrhunski uzor svakome monahu. Uopšte nije isključeno da je, pišući ove redove u Žitiju Svetog Save, mislio i na prvog atonskog pustinožitelja. Doista, Sveti Petar, „atonsko svetilo”, koji je sve prevazišao „svetlošću trpljenja”, kako ga je docnije video i pesnik Genadije, nastavio je da obasjava tesni i mukotrpni, ali izabrani i željeni put svetogorskih i svih ostalih budućih podvižnika.