Sve po starom

Neophodno je da se na kraju tunela nalaze svetlost i nebo, ili mesec da ga dohvatim, na kraju voleo bih da tamo bude par ruku da me zagrli, ili lice da mi se osmehne, ili ti da me utešiš.Mareov roman nije priča o potonuću, on jeste potonuće kao takvo, potonuće koje je moguće dodirnuti, udahnuti, jedna hiperintenzivna razbrajalica, deklamacija iz ravni u kojoj svest nije kadra da registruje bilo šta mimo pseudofilozofskih formula oneobičenih i deformisanih do najopresivnije poezije.– Srđan Srdić