Suza ima boju

Kada zatvorimo oči iza kapaka ostaju slike minulog dana koje u zamišljenom foto-albumu prelistavamo mislima. Neretko iz fioka sećanja uzimamo albume na koje je možda pala prašina, uspomene i likove roditelja, prijatelja, prvih simpatija i partnera, dece… U nekoj drugoj fioci smešteno je plavetnilo neba, ljuljuškanje barke na pučini, dezen nečije haljine ili kravate, šareni fondan na tortama, šnala u kosi. Uspomene iz prošlosti za bolje korake ka budućnosti. Postoje zaturene kutije i katancima obezbeđene škrinje u koje ne bismo da zalazimo, ali i iz tih sivih iskustava čovek se uči i gradi mozaik života.Širom zatvorenihočiju-Samo srcem se dobro vidi je emisija koja je niz godina plovila talasima Beograda 202. Možda je taj naziv nekima bio nelogičan, ali zapravo on oslikava ono najvažnije na šta u turbulentnoj svakodnevici zaboravljamo, da zastanemo, zažmurimo i pustimo srce da očisti telo i provetri duh. Ljubav je osnovna jedinica mere svih stvari. Ljubav prema sebi, porodici, svetu, koordinatama rođenja, putovanju, umetnosti… Zatvorite oči, osluškujte poruke iz srca, prelistavajte albume pune mirisa, neobičnih ukusa, dodirujte teksturu uspomena i krenite da stvarate nove. Ovo nije moja motivaciona poruka, iako se tako može tumačiti, već zaključak posle čitanja nove knjige Suza ima boju Emilije Matić. Dopustila sam sebi da iskoračim iz uloge urednice i recenzentkinje kAoja je pratila razvoj ovih priča i trebala bih u ovom osvrtu da razaspem niz teorijskih konstrukcija, dubokih analiza i onih ""teških"" reči, ali nisam mogla. Moje biće je navaljivalo da ostavim teoretisanje i pišem o nečemu drugom. O emociji, osećanjima i autorkinim i mojim.Čitajući Emilijinu knjigu dobila sam uvid u pojedine segmente njenog života. Zavirila sam u radosti devojčice rođene na severu Crne Gore, osetila sam mirise drveća iz seoskog dvorišta, huk reke, dodir majčinih ruku. Prošla sam kroz njena upoznavanja, školovanje, prekookeanska putovanja, strepnje i tuge. Progovara o sebi načinom na koji ume: toplo, iskreno, direktno. Ne skriva se i ne ulepšava. Ne jadikuje. Ne potražuje pravdu i ne krivi nikoga. Kao ranije pomenuta emisija i naziv Emilijine knjige je slojevit. Suza je obično asocijacija za tugu, ali njena je u boji. Suza radosti, pročišćenja ili oprosta. Prelivanje svetlosti u kapi suze duginih boja za nova književna putovanja koja sprema. Sve je to sabrala u jednom naslovu iza kojeg se krije niz priča o detinjstvu, porodičnim odnosima, majci, odlasku iz okrilja doma u nepoznat svet, traganju, poslu, muzici, ljubavi i njenim sinovima. Samo ponekad spomene nedostatak vida, tek da itaoca opomene da se boje, teksture i predeli koje opisuje spoznaju i drugim čulima.Knjiga priča Suza ima boju Emilije Matić čuva od zaborava minula vremena, arhaizme kraja u kojem je rođena i upućuje reči hrabrosti i optimizma svima koji zavire među korice i prelistaju album njenih uspomena.Branka Selaković