Suva igla

Grebe, nežno i pažljivo, Radivoj Šajtinac, suvom iglom po bakarnoj ploči: prvo siluete, zatim sve oštrije profile svojih, sasvim svakodnevnih likova, senčeći ih blagom ironijom i banatskom, ravničarskom setom. Periferijska prizemljuša od naboja, vlažnih zidova, s baštom, „u kojoj se ni biljkama ništa ne događa“, frizerski salon, studentska soba u Berlinu – mizansceni su večne priče o malim životima s velikim, neispunjenim željama, za koje je „dnevno drevno“.Šajtinac u svom, novom, porodičnom romanupiše kako je uklanjanje ustranu pred pritiskom neizdrživo jednoličnog, besciljnog bitisanja, podjednako moguće, s istim izgledima da bude uzaludno, i u furnirani orman, u koji se od sveta povukao jedan od njegovih likova, kao i u pisanje pesama, popravak trulog oluka, razgovore o stvarima koje se ponavljaju. Plete, tako, Radivoj Šajtinac paukovu mrežu neprimetne, neumitne prolaznosti, sažete u formuli kojom su počinjale bezbrojne, već izbledele stare priče: Bili baba i deda i živeli do kraja života... Ma koliko ovaj skrajnuti mikrokosmos na prvi pogled izgledao banalan, poznat, njega Šajtinac, veštinom izbrušenom i pokazanom u prethodnim knjigama, pretvara u toplo pripovedanje o svim našim, naherenim, potkopanim i neprimetnim egzistencijama, načetim vremenom koje im nije sklono, kome se, ipak, gerilski žilavo odupiru njegovi likovi.– Milan Ristović