Srž

Posle šokantnog povratka u bolnički krevet, osetio sam da moram da progovorim. Za one kojima je svega dosta, koji su u strahu da će umreti od bolesti od kojih pate, za one koji veruju da ih tera maler, da ih život ne štedi, i posebno za one koji su zbog toga na ivici da odustanu.„Srž počinje scenom u kojoj pripovedača na pešačkom prelazu udara automobil i lomi mu obe noge. Nekoliko rečenica kasnije čitalac saznaje da se taj lom dešava u času kada je on, nakon dvogodišnjih terapija i borbe sa leukemijom, trebalo narednih dana da se vrati na posao. Tako je inicijalnitrenutak pripovesti udvostručen – kao da sama teška bolest nije bila dovoljna, već je morala da se naglasi i udarom automobila – posle čega odmah biva jasno da se ulazi u jedan granični svet, u kojem se ne samo teme dana nego i teme godina i decenija na izvestan način povlače u drugi plan, a čovek, pripovedač, ali i svako od nas, svodi na svoju suštinu. Na srž onoga što jeste. Scene lečenja smenjuju se sa porodičnim pričama, nemoć i očaj sa slikama retkog prijateljstva i zahvalnosti. S elegantnim (auto)ironičnim otklonima i diskretnim i mudrim zaključcima o prostoru i vremenu u kojima živi, Peđa Obradović svakog svog čitaoca suočava sa njegovim željama, i njihovim stvarnim razlozima, sa mogućnostima, koje zapravo nikada nisu male, kao i sa granicama, koje se, ponekad, neopazice, pređu da bi se došlo do sebe. I upravo na tim oštrim krivinama, ova priča, a sa njom i život o kojem pripoveda, nude čudesnu utehu i dobijaju svoj veliki smisao, koje zapravo samo umetnost može dati.“