Šopenhauer kao vaspitač, o životnoj mudrosti i drugi eseji

Nemački filozof Fridrih Vilhelm Niče (1844 — 1900) jedan je od najznačajnijih modernih mislilaca i najvećih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Studirao je klasičnu filologiju i neko vreme radio kao profesor u Bazelu. Smatra se da je presudno uticao na filozofiju, psihologiju i književnost dvadesetog veka. Najpoznatija dela su mu: Rođenje tragedije iz duha muzike, Ljudsko, suviše ljudsko, Tako je govorio Zaratustra, S one strane dobra i zla i posthumno objavljena Volja za moć.Šopenhauer kao vaspitač (1874) je njegov mladalački spis, koji je s jedne strane kritika obrazovnih ustanova u Nemačkoj njegovog vremena, a sa druge razmatranje o kulturi, prevazilaženju ograničenja koja svaku individuu osuđuje na robovsku svest, i rođenju genija kao najvišem cilju kome bi trebalo da teži čitav ljudski rod. Niče smatra da pravi filozof prvenstveno svojim životom vaspitno deluje na druge, tako što im svojim primerom pomaže da prevaziđu sebe i postanu celovite ličnosti. Navodeći tri tipa čoveka koji svakome mogu poslužiti kao modeli za sopstveni preobražaj — rusoovski, geteovski i šopenhauerovski — on se ovde prvenstveno bavi Šopenhauerom, i to kao suprotnost Kantu, koji je zaradi profesure imao podanički odnos prema državi. Slobodan poput starih Grka, Šopenhauer je, po Ničeu, uspeo da vidi celovitu i istinitu sliku ljudske egzistencije, te je tako praktičnu filozofiju vratio u život, nakon duge dominacije metafizičkih sistema. U ovom delu su primetne sve odlike Ničeovog stila — razorna kritika postojećeg, ironija i humor na ivici cinizma, te profetski ton filozofa čija je misija da nas probudi i povede ka najvišem cilju.