Šopenhauer kao vaspitač

Šopenhauer kao vaspitač (1874) je Ničeov mladalački spis koji je, s jedne strane, kritika obrazovnih ustanova u Nemačkoj njegovog vremena, a sa druge, razmatranje o kulturi, prevazilaženju ograničenja koja individuu osuđuje na robovsku svest, i rođenju genija kao najvišem cilju kome bi trebalo da teži čitav ljudski rod.On smatra da pravi filozof prvenstveno svojim životom vaspitno deluje na druge, tako što im primerom pomaže da prevaziđu sebe i postanu celovite ličnosti.Navodeći tri tipa čoveka koji svakome mogu poslužiti kao modeli za preobražaj – rusoovski, geteovski i šopenhauerovski – Niče se ovde prvenstveno bavi Šopenhauerovom nezavisnošću u sagledavanju istine, nasuprot Kantu, koji je zaradi profesure bio u podaničkom odnosu prema državi.Slobodan poput starih Grka, Šopenhauer je, po Ničeu, uspeo da vidi celovitu i istinitu sliku ljudske egzistencije, te je tako praktičnu filozofiju vratio u život, nakon duge dominacije metafizičkih sistema.U ovom delu su primetne sve odlike Ničeovog stila – razorna kritika postojećeg, ironija i humor na ivici cinizma, te profetski ton filozofa čija je misija da nas probudi i povede ka najvišem cilju.