Slika edvarda munka u kući moga brata

Ukoliko se sve ovo pred vašim snenim očima dešava, i to tako da niste više sigurni šta vidite jer se stvarnost krije iza zavesa slojevite magle koju je izdahnula mirisna, plodna i zdravo masna oranica-crnica, onda ste se zasigurno našli ne u običnom krajoliku Markesovog kišovitog Makonda, niti u imaginarnoj Foknerovoj, vreloj i sparnoj Joknapatofi gde „voda polako teče kroz ravnicu”, nego u čarobnoj uspavanoj (ne)postojećoj Zemlji Banat Milutina Ž. Pavlova koju on, iznova i iznova svesno odbacujući i primisao da već postoji, stavara bacajući kistom od konjske dlake teške boje na mirisno platno koje poprima, svaki put kad uđete u svet začudnih i zamamnih priča, nove oblike i novi izgled, baš kao i kaleidoskop koji svoje čarobne mozaike menja na najmanji jecaj povetarca, na najtiši uzdah ili izdah (ne)pripremljenih, ali zadivljenih čitalaca……Specifični lirski impresionizam i jezičko oneobičavanje, nužni za veran prikaz stare Vojvodine nastanjene senkama prošlosti, sjajno dočaravaju poetiku Pavlova, vojvođanskog Strindberga, u dijalozima i akciji gotovo hamsunovski ubedljivog, dok slika mrtvo vreme i (mrtve) duše koje nastanjuju svet koji je odumro, ali vesti o tome još nisu doprle do izgubljenih stanovnika. – iz RecenzijeĐorđe Pisarev