Skice detinjstva

Ne znam otkud mi potreba da ime i prezime mladog pesnika Dušana Antića ponavljam u sebi, dok čitam njegove pesme, uredno složene u zbirku Skice detinjstva? Zašto se radoznalo vraćam na portret sa naslovne strane?Opčinjen mitološkom slučajnošću, ili možda božijem imperativu?Tražim sličnost, na liku mladog autora, sa dvojicom srpskih pesnika, koje je večnost uzela pod svoje: Dušana Radovića i Miroslava Antića!Pomišljam da ne čitam dalje. Sve što bih mogao da dam, kao ocenu ovih tridesetak pesama, pretvara se u razmišljanje o igri rečima iz prve pesme:„Ovo nije priča o baki i deki,već o baki i deki…i baki i deki…“; (BAKA I DEKA)Potrebna je hrabrost da se, u Dušanovim godinama smisli, pa napiše, ova zanimljiva, ali mudra, lingvistička doskočica! Ipak, radoznalost je jača od svake odluke, jer sad Dušan tera Antića da objasni o čemu se radi?„Ne može to razumeti svako,Imati 10 godina nije lako…“; (IMATI 10)Kao loptice na teniskom terenu, tako iz pesme u pesmu izviru pitanja, kojantraže odgovore na neke životne probleme: „Postoje li morske sirene“; pa to ispevati na: „Roditeljskom jeziku (JEE – OP – EH – MA – HA)“;.Kada sam pomislio, i pokušao, da domislim „šta je pesnik hteo da kaže?“;, literarni dvojac mi naređuje („Ne diraj mi snove!“;) pa sledi starmalo objašnjenje: „Kada se napušta detinjstvo – želim da postoji svet bez suza!“;. Odmah zatim sledi hipotetičko pitanje („Radi li škola u proleće“;), pa sledi objašnjenje: „Ne pišem ja pesme, one nisu moje…“;.Neko će reći da to nije tačno, a meni u glavi kljuca Andre Žid: „Pesnici su lažovi, koji uvek govore istinu!“;Naravno i pesnik je svedok svekolikog događanja u životu, pa se tako može razumeti i pitanje: („Koliko sam tatin i mamin?“;). Odmah stiže i odgovor: (“;Kad ćutim tata me razume, kad pričam mama vidi sebe!“;).Dušan Antić, pesnički udvojen slavnim imenom i prezimenom, pred kraj buduće knjige, piše kolokvijalni naslov za pesmu: „ČEKAJ ME“;, da bismo dovoljno razumljivo shvatili šta znači stih: „Čekaj me tamo gde se putevi ne brišu, ne dozvoli da nestanem!“;. Ne, ne obraća se ON devojkama, ne moli školskog druga, ne priziva roditeljsku pažnju, to Dušan piše Sam Sebi, svom Antiću, koji će ga najbolje razumeti!– Ljubivoje Ršumović