Siromašni : uvod u sociologiju siromaštva

Tekst Georga Zimela o siromaštvu zanimljiv je i koristan na više načina. Kao prvo, rasvetljava probleme definisanja siromaštva i omogućuje razumevanje načina uspostavljanja kategorije siromašnih i veza siromašnih sa društvom u celini. Zimelov konstruktivistički pristup rigorozan je i istraživački plodan: on prekida sa svakovrsnim naturalističkim ili substancijalističkim shvatanjima koja su još u modi u aktuelnim naučnim i političkim rasprama, kao što su i dalje duboko ukorenjena u spontanoj sociologiji. Iako napisan početkom 20. veka, ovaj tekst baca originalnu teorijsku svetlost na aktuelnu raspravu o siromaštvu i isključenosti iz društva. U tom se pogledu možesmatrati za polazište sociologije siromaštva. Istovremeno, ovaj tekst otvara perspektive socioistorijske teorije načinâ na koje se reguliše društvena veza. Zimel tu načinje pitanja pomoći i analizira ga u zavisnosti od evolucije evropskih društava. Stoga sociologija siromaštva, s ovim tekstom, nije svedena na neko posebno polje sociologije nego, naprotiv, upućuje na fundamentalna pitanja o društvenoj vezi i tako teži da izdvoji teorijske tvrdnje opšteg dometa. Zimel i inače uvek teži da kroz analizu raznih i naizgled marginalnih empirijskih tema pruži doprinos opštoj teoriji društva.Serž Pogam i Franc Šulthajs, iz „Uvoda“ u esej „Siromašni“„Samo zahvaljujući tome što je siromašan, siromah još ne pripada jednoj društveno definisanoj kategoriji. On može da bude siromašni trgovac, umetnik, službenik i tako dalje, i da na osnovu vrste svoje delatnosti, ili svoje pozicije, i nadalje pripada određenoj grupaciji. … Tek kada počnu da primaju pomoć – a često čak čim celokupna konstelacija to normalno zahteva, bez obzira da li se to zaista i događa – siromašni stupaju u krug onih koji karakteriše siromaštvo. Doduše, taj krug se ne održava uzajamnim delovanjem njegovih članova, nego posredstvom kolektivnog stava koji društvo kao celina prema njemu zauzima. … Siromah kao sociološka kategorija ne nastaje na osnovu određene mere nedostatka i uskraćenosti, nego na osnovu toga da neko prima pomoć, ili bi na osnovu društvenih normi trebalo da je prima. Ako se tako posmatra, ne postoji siromaštvo samo po sebi, kao stanje koje se može utvrditi na osnovu kvantitativnih pokazatelja, nego siromaštvo postoji samo na osnovu društvene reakcije na neko određeno stanje.“Georg Zimel (1858–1918) u ovom tekstu, koji je koliko sociologija siromaštva, toliko i sociologija društvene veze, ne govori neposredno o življenoj stvarnosti siromaštva. Njegova ga analiza vodi predstavljanju jedne od suštinskih dimenzija situacije siromašnih, dimenzije koja proističe iz odnosa pomoći. Kad se zajednica u celini bori protiv siromaštva i smatra da se ono ne može tolerisati, status siromašnih je obezvređen i žigosan. Siromašni su, prema tome, manje-više prinuđeni da svoju situaciju žive u izolovanosti. Oni teže da u svojoj okolini zataškaju inferiornost svog statusa, a od onih čije je stanje blisko njihovom drže se na distanci. Poniženost ih sprečava da razviju bilo kakvo osećanje pripadnosti nekoj društvenoj klasi. Društvena kategorija kojoj pripadaju je heterogena, što još više uvećava opasnost od izolovanosti kojoj su izloženi njeni članovi. Stigmatizacija osoba zavisnih od pomoći bila je, osim toga, utoliko jača što su te osobe gubile građanska prava (pravo glasanja) i time bile otposlate u status građana drugog reda. Podsetimo isto tako i na to da je tehnika „prisilnog zatvaranja“ takvih kategorija što smetaju i dalje bila na snazi u Zimelovoj Nemačkoj (bar u nekim njenim zemljama). Još i 1914. 30 000 do 40 000 osoba bilo je „zatvoreno“ zbog bede, a još i 1886. pravljene su neke vrste racija, što je za ishod imalo zatvaranje, samo u gradu Berlinu, 20 000 siromašnih.Za Zimela je pomoć, pak, konzervativna po definiciji. „Zbrinjavanje siromašnih se oslanja na postojeću strukturu društva i po tome se najoštrije razlikuje od svih socijalističkih i komunističkih struja kojima je cilj upravo da razore tu strukturu. Svrha zbrinjavanja je da izvesne ekstremne pojave društvenog raslojavanja ublaže toliko da postojeća struktura može i nadalje da na njima počiva.“ Pomoć je faktor ravnoteže i kohezije društva. Zimel, koji je bio pod uticajem Ničeove filozofije, ne svodi fenomen pomoći na njenu filantropsku ili „humanitarnu“ dimenziju. Naprotiv, njegov makrosociološki pristup vodi ga podvlačenju primarnog društvenog utilitarizma i funcionalizma, pošto je pomoć siromašnima sredstvo tog društva da obezbedi samozaštitu i samoodbranu.Serž Pogam i Franc Šulthajs, iz „Uvoda“ u esej „Siromašni“Georg Zimel (Georg Simmel, 1858–1918), nemački sociolog i filozof„’Znam da u trenutku smrti neću imati duhovnog sledbenika (a i dobro je tako). Moja ostavština liči na nasledstvo u gotovini koje treba da podele mnogobrojni naslednici, od kojih će svaki sa svojim delom praviti transakcije prema sopstvenom nahođenju, transakcije u kojima se više neće prepoznavati odakle sredstva potiču’, to je bilo pesimističko, ali nimalo ogorčeno niti ozlojeđeno predviđanje Georga Zimela o sudbini njegovog dela nakon njegove smrti. Gledano unazad, ispostavlja se da je to proročanstvo bilo veoma lucidno i izvanredno teorijski refleksivno kad su posredi specifičnosti jednog dela koliko obimnog i značajnog, toliko i heterogenog i teškog za obuhvat i klasifikovanje. Od Zimelove smrti 1918, nedugo pre smrti Emila Dirkema, s kojim je održavao ambivalentan odnos, Zimelovi su tekstovi neka vrsta naizgled neiscrpnog „rudnika“ iz kog su mnogobrojni sociolozi, filozofi i istoričari vadili neke od osnovnih elemenata svojih teorijskih konstrukcija. Višestruko i ne baš koherentno korišćenje njegovim delom kao da su olakšale, ako ne i predodredile, kaledoskopska priroda Zimelove sociologije i gotovo egzotična raznovrsnost proučavanih predmeta i tema. Od stranca do prostitucije, od zahvalnosti do novca, od Mikelanđela do ženske psihologije, od diskrecije do mode i od filozofije dominacije do sociologije prostora, raznorodnost i raznoličnost Zimelovog sociološkog razmišljanja svaki nas put zaprepašćuju.Serž Pogam i Franc Šulthajs, iz „Uvoda“ u esej Siromašni