Seobe

HORIZONTI KOJI NESTAJUKažiprstima su nas usmerili u močvaru,u kojoj smo ostavili stvari,mi, koji smo zauzeli tavane,međusobno smo razdelili ključeveda bismo otvorili vrata u donjeodaje, u kojima se čuvajubicikli i voće.Gradovi i šume su sporo iznicali,vetar se zapleo za jezikekoje smo revnosno usvajali.Bilo je dovoljno sati za ležanjapod krošnjama, za razgovorekada smo zanemeli između oblaka.Gledali smo kako grade puteve,postavljaju stubove i ugrađujuprozore koji nisu propuštali dane,kako dele grad na ćelijekoje čuvaju stranci.Kada smo stupili u slušaonicedarovali su nas prazninom,otkrili nam imena stvarikoje su imale isto porekloi podučili nas o estetskim trikovima.Prvo smo plaćali zakup,proveravali arhive i menjali izdavače,zatim smo počeli trgovati vazduhomi bocama svetlosti,kojima smo lečili leđaprivezana za gvozdene stolice.Tada smo i vazduh podelilionima koji nisu i onima koji jesu.Dovoljno smo videlida bismo mogli da napustimo veštačke naseobine.Umesto nas rade računari,podižemo slušalice i razmišljamo o tomeda naselimo napuštene bašteu kojima nema ni starih ni novih proroka.Tražimo one koji ne dele,i svakog časa zaceljujemo rane na granicikoja zeva za nama.Robert Simonišek