Senka mojih trepavica

Kako iz dečijeg doživljaja sveta ispripovedati priču o surovosti, nasilju, beznađu? O nemoći nad crnim sudbinskim oblakom u koji se ucrtava žig zverskog – onog koje dolazi od čoveka, zajednice, društvenih iskliznuća, pa čak i iz porodice.Šebnem Išiguzel smelo skida veo sa jedne opštepoznate, ali na marginu sklonjene tragedije, sa surove priče o seksualnoj i radnoj eksploataciji dece, dajući glas devojčici koja postaje glasnogovornik onih nemoćnih, poniženih, nevidljivih, čije vapaje skoro niko i ne čuje u trenucima kada i savremena civilizacija u sopstvenim posrnućima samu sebe jede.Majstorstvom jezika, stilskom kompleksnošću, i intimnom kartografijom unutrašnjeg sveta glavne protagonistkinje, autorka romana iz stranice u stranicu ostvaruje snažan efekat napetosti i neizvesnosti priče i sasvim sigurno narušava očekivani horizont recepcije, čitaoca pritom uvlačeći u pripovedni lavirint naboja emocija, pada i uzdizanja, nade i bezizlaznosti – lavirint u kojem se snovi iznova rađaju i poništavaju a glas „srne uplakanog oka” odjekuje u svakom pojedinačnom iskazu, dijalogu, svakoj misli nad nikada odgonetnutim pitanjima…