Šapat ispod obešenih

Za minulih sedam decenija, uzalud sam (opet i opet) pokušavao da dokučim ne zašto sam vodio dnevnik – činili su to i drugi (da ne zaborave ono što bi inače zaboravili; da zabeleže svoje misli i osećanja; da pročiste um, uspostave perspektivu, razlabave ligamente) – nego zašto sam to radio u grču, bez odlaganja, maltene fanatično. Kao da je u pitanju bio sam život. Što se ishoda tiče, i sad je isto: odgonetke nema. Sem ako dnevnik nisam tako predano i osobenjački vodio da ne bih poludeo.(Voja Čolanović)