Rezervni život

"Rezervni život" spada u najbolje romane napisane ne samo u Makedoniji, već i na prostorima čitave bivše Jugoslavije u 21. veku. Pripovedno majstorstvo autorke ostavlja čitaoca bez daha, dok pred njim promiču godine u kojima se uzdižu i raspadaju lični životi junaka, kao i sama zemlja u kojoj su živeli."Rezervni život" Lidije Dimkovske je roman napisan iz perspektive Zlate, sijamske bliznakinje čija je glava spojena sa glavom njene sestre Srebre putem zajedničke vene, pri čemu se pripovedanjem u prvom licu jednine naglašava njihova individualnost, bez obzira na činjenicu fizičke sraslosti dva bića.Razlike između sijamskih bliznakinja dolaze do izražaja upravo zbog njihove telesne povezanosti i sudbinske nemogućnosti razdvajanja; karakteri, želje, težnje i htenja sestara su drugačiji, uprkos identičnosti njihovih izgleda, jednakom obrazovanju i istovetnim životnim okolnostima, kako društvenopolitičkim, tako i porodičnim. Zlata i Srebra od svog rođenja bivaju žrtve brojnih predrasuda i to ne samo komšiluka, đaka, studenata i drugih društvenih grupa u okviru kojih se pojavljuju; već i sopstvenih roditelja.Uprkos tome što su bile doživljavane kao retardirane, bez obzira na to što su ih ljudi posmatrali kao "pokretne eksponate"; Zlata se nakon operacije i sudbonosnog razdvajanja oseća kao invalid kojem fali deo tela. Osećaj dekompozicije se može dovesti u vezu ne samo sa raspadanjem Jugoslavije (koje je sveprisutna pozadina romana), već i sa kišovskim poimanjem sveta u kojem se sve osipa, a koje je u savremenoj književnosti postalo neka vrsta opšteg mesta, što potkrepljuju reči naratora pred kraj ovog romana: "vidiš da ne samo tvoja zemlja, nego uopšte svet nema više ni glavu ni rep".Rasturanje određenog jedinstva na parčad nije prošlo bez žrtve ni u slučaju Zlate i Srebre; ni u slučaju jedne bivše države. Ovaj roman je priča o tragediji nepreživelih i osuđenosti onih koji su ostali u životu na traganje za novim identitetom, nekom vrstom integracije u svetu.