Put belih oblaka

Put belih oblaka, priča očevica i opis hodočašća na Tibetu tokom poslednjih decenija njegove nezavisnosti i procvata njegove kulture predstavlja pokušaj da se napred pomenuti zadatak ostvari koliko to dopuštaju okviri ličnih iskustava i utisaka. To je prikaz hodočašća u najistinskijem smislu te reči, jer hodočašće se razlikuje od običnog putovanja po tome što nema nema neku određenu svrhu, ne sledi neki unapred utvrđeni plan ili program putovanja i ne teži nekom unapred određenom cilju, već svoje značenje nosi u samom sebi, oslanjajući se na unutrašnji podsticaj koji dejstvuje na dve ravni: duhovnoj i fizičkoj. To je kretanje ne samo u spoljnem, nego i unutrašnjem prostoru, kretanje čija spontanost leži u prirodi celog života, to jest, svega što neprekidno prerasta svoj trenutni oblik, kretanje koje uvek polazi od nekog nevidljivog unutrašnjeg jezgra.