Puriša

Sineasta osobenog stvaralačkog duha, Puriša Đorđević trajno je obeležio svojim filmovima zlatno doba jugoslovenske i srpske kinematografije. Čačak, svoj rodni grad, ovekovečio je u filmovima i umetničkoj prozi, načiniviši od njega gotovo mitsko mesto i glavni topos svoje poetike. Puriša Đorđeviće je autor čuvene „ratne trilogije“, koju čine igrani filmovi Devojka (1965), San (1966) i Jutro (1967), a u njegovoj bogatoj filmografiji izdvajaju se i Podne (1968), Biciklisti (1970), Pavle Pavlović (1975), Tango je tužna misao koja se pleše (1997). Kao dokumentarista ostavio je iza sebe više od stotine kratkih dokumentarnih i eksperimentalnih filmova. Značaj ovog apartnog reditelja efektno je sažeo urednik časopisa Gradac, Branko Kukić: „Za Purišu Đorđevića život nije bio problem koji treba rešiti, nego misterija i igra koje treba doživeti. U tom doživljavanju života snimio je nekoliko filmova koji su promenili našu kinematografiju, sa svojim omiljenim glumcima Milenom Dravić, Ljubišom Samardžićem i Dragom Čumom.“