Pucanj u ogledalo

Nebojša Jevrić i ovog puta svojom novom zbirkom priča pokazuje zašto nosi epitet srpskog Hemingveja. Njegov britak, jezgrovit i emotivan stil u kombinaciji s godinama iskustva ratnog reportera čine da čitalac na ovim stranicama ne može da razluči gde završava ratni reporter, a gde počinje pisac.Pucanj u ogledalo na jednoj stranici nudi tezu da „nesreća nikad ne dolazi sama”, dok već na narednoj otkriva kako blagonaklono „komedijant slučaj” ume da vuče konce sudbine – Jevrić nemilosrdno postavlja čitaoca u središte, tačno između surovo naturalističkog i suptilno bajkovitog. On sâm kaže da „pisac nema kožu, već sve oseti na živom mesu“, ali ono što nam ne govori jeste da i samog čitaoca ove knjige čeka piščeva sudbina: na onom ko se usudi da kroči u dubine ovog dela ostaće neizbrisiv trag strahovite ratne sudbine njegovih likova. Zato budite upozoreni.Nebojša Jevrić (1959) je srpski književnik, novinar i ratni izveštač. Na novinarsko pitanje da predstavi svoj život odgovara sa: „Studirao. Osuđivan. Ratovao. Nagrađivan.” Kao najbolji ratni reporter dobio je nagradu Žegarac, a kao pisac Veliku Andrićevu nagradu, Ćopićevu i brojne druge. Napisao je Crni kofer, Adamovu glavu, Tihi Tat, Srpski rulet, Heroj na magarcu putuje u Hag, Fajront, Kokošiji rat, Luda kuća, Osmi patuljak, Priče uličarke, Đavolje jaje i Mrtvi dim.