Ptice u ustima

Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se "opasno približavaju utopiji savršene knjige". Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste.U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo.Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin ("U stepi", "Ptice u ustima"), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja ("Deda Mraz spava kod nas","Glave o asfalt"), otud stalni prizvuk horora ("Pod zemljom", "Očajne žene") ili apsurda ("Crne rupe") koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom "Moj brat Valter").Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze ("Benavidesov teški kofer", "Irman", "Očajne žene", "Ptice u ustima", itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola ("Pod zemljom"), čudo "jedne premise" ("Konzerve", "Čovek sirena", "Crne rupe") prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja.Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari.Branko Anđić