Psihologija i religija: Zapad i Istok

Za Jungovo poimanje religije neophodno je, pre svega, poznavanje njegove teorije arhetipova. Takođe, on sam svoje tumačenje i široko poimanje religije vezuje za pojam numinoznosti (izraz Rudolfa Otoa). Genijalni švajcarski psiholog se ne bavi, međutim, metafizičkim aspektima vere (on ne može da se izjasni, na primer, da li Bog postoji, ili ne postoji, i ne može o tome suditi – kao što to niko ne može – sa stanovišta nauke), već aspektima fenomenološkim: religijski fenomeni su apsolutno postojeća uzbudljiva supstanca ljudske duše. O njoj svedoči sijaset opisanih doživljaja numinoznog, religijoznih izjava, vizija, formulisanih dogmi i simbola i svi oni imaju izvesno značenje koje je do jedne mere moguće valjano tumačiti. Drugim rečima, Jung religiji vraća pun duhovni dignitet, toliko uzdrman na evropskom tlu još od vremena racionalizma, a u naše vreme u velikoj meri obesnažen sekularnim pokretima (nacionalsocijalizam, komunizam, ateističko „potrošačko društvo“ i dr.) Da li je moguće baviti se naukom i biti religiozan? Da – i to nije u koliziji jedno s drugim. Ne znamo da li će Jung vratiti veri ateistu ili agnostika, ali onoga koji se bavi naukom, ili nepokolebljivo veruje u nju, i koji se koleba – posle ove knjige će nesumnjivo vratiti veri.Prve dve trećine ove knjige posvećene su hrišćsanstvu, a treća pitanjima dalekoističnih religija.Jung o hrišćanstvu piše autoritativno i opsežno, o religijama istoka piše informativno ali inspirativno tražeči i nalazeći u njima pre svega potvrde za svoje psihološke teorije. Njegovo glavno naučno interesovanje je psihologija evropskog čoveka i njegov religiozni život i razvoj.