Proza promene

Druga polovina dvadesetog veka, kako autor ove studije analitički iscrpno pokazuje, razmatrajući niz probranih ostvarenja iz godine u godinu, bila je period burnih, često žestokih, ali delom i plodnih previranja u srpskoj prozi. Najpre učestalo sučeljavanje različnih, oštro distingviranih koncepata, postupaka i poetika zadugo je sugerisalo predstavu o stalnim promenama kao jedinom opštem „ključu“, da bi, s vremenom, nastajuća proza počela da inklinira ka izvesnom smiraju, a faktički „ravnoteži“ i prožimanju dotad opozitnih tendencija, kao mogućem novom kreativnom i autorskom ishodištu.