Pripovedati, pevati ili pozorište praviti?

Ako Flober sanja da napiše knjigu ni o čemu, on isto tako sanja da sastavi roman koji se „drži unutarnjom snagom stila”: ako Malarme izgovarajući reč „cvet” teži da obuhvati onaj koga nema ni u jednoj kiti cveća i da tako uspava svaku reč u bezdanu muzičkog ništavila, on je isto tako – on je u prvom redu – pesnik koji hoće „da prepusti inicijativu rečima, da upiše na stranicu knjige jednu neuništivu arhitekturu reči, koji tvrdi da je svet stvoren da bi dao jednu lepu knjigu”.– G. P.Možda je Virdžinija Vulf bila u pravu kad je svoje čitaoce uveravala da se idealno pisanje romana odigrava u pasusima i poglavljima, a ne u rečenicama. Sama rečenica za sebe nije u stanju da artikuliše svekoliki oblik romana u kojem se stiče mnoštvo rečenica i za koje je onda neophodno obezbediti neki dublji ritam. Ritam jedne rečenice nije dovoljan. Potrebno je da tekst romana bude ritmovan s one strane rečenice. Od pasusa do pasusa, od poglavlja ili odeljka do poglavlja i sledećeg odeljka.– Jovica Aćin