Prevodiočeva verenica

Nad papirima rasutim u velikom metežu vidim kovertu sa svojim imenom, već sam bio zaboravio na nju, da, pristigla je juče, od Valida, mog izdavača, tog krvopije, šta li hoće taj krmak kada me poziva u svoju kancelariju, otići ću tamo popodne, čak ni šešir nemam da se dostojno predstavim, nosim stari kišobran a on to možda ni ne primećuje, taj pacov retko obraća pažnju na takve stvari, tip i dalje živi u prošlom veku, ima bankarski račun pun do krova, njegova čekovna knjižica ima listova koliko i Biblija, ali štedi koliko može, kladim se da ni ne ruča samo da bi uštedeo, taj debeli stršljen morao bi bolje da mi plaća, smatra sebe velikim gospodinom jer ima pola tuceta dobrih knjiga, na kraju krajeva, šta mi preostaje nego da odem, nije to mnogo posla, mnogo mi duguju, ali malo plaćaju, dođavola sa svim tim, dođe mi da pocepam pismo; sve u svemu, znam da ću otići tamo.