Postmoderno stanje

Žan-Fransoa Liotar (Jean-François Lyotard, 1924–1998) knjigu Postmoderno stanje. Izveštaj o znanju objavljuje 1979. godine kako bi za potrebe njenog naručioca (Saveta kvebečkih univerziteta u Kanadi) izložio svoje razumevanje tadašnjeg statusa, sadržaja i strukture (naučnog) znanja u kontekstu propasti dveju „velikih priča“ iz doba moderne, odnosno propasti dvaju utemeljujućih narativa i metanarativa koji su bili svojstveni epohi moderne do tada. Prvi metanarativLiotar izvodi iz Francuske revolucije (iz priče o čovečanstvu kao herojskom akteru koji je vlastito oslobođenje zaslužio napretkom kroz polje znanja), a poreklo drugog metanarativa Liotar pronalazi u filozofiji nemačkog idealizma (kroz priču o Duhu kao neprestanom (samo)napredovanju same Istine/Ideje). Liotar preispituje strukturu i legitimacijske obrasce denotativne istine kojima operiše nauka u eri moderne i utvrđuje konstitutivne logičke manjkavosti u dotadašnjim naučnim argumentacionim procedurama, pri čemu te manjkavosti zapravo prikrivaju činjenicu da osnova njihove „legitimacije“ leži u teroru koji navedene „velike priče“ – kao mitovi i iluzije kojima moderna samu sebe opravdava – šire kako u javnom polju (koje je, još dok Liotar piše ovu knjigu, uveliko zahvatio tehnološki napredak u domenu komunikacija, masovnih medija i kompjuterskih nauka), tako i u birokratski etabliranim „naučnim“ institucijama. Liotar „postmoderno stanje“ naprosto poistovećuje s gubitkom poverenja u metanarative: već imanentan razvoj samih nauka nužno, uprkos nastojanjima pobornika moderne, vodi tom gubitku poverenja i to (1) kroz pluralizaciju tipova argumentacije i generisanje paralogija (za šta se sam Liotar zalaže) i (2) kroz „tehnifikaciju“ dokaza (pri čemu sinergija i zajednički interesi različitih administrativnih/državnih i naučnih aparata svode „istinu“ uglavnom na „efikasnost“ i „performativnost“). Kakve sve logičke procedure (moraju da) legitimišu neki zakon kao pravedan, a koji sve tipovi (naučne) argumentacije (moraju da) legitimišu neki iskaz kao istinit? Liotar nije samo napravio bilans jednog globalno zapuštenog naučnog zdanja (koje favorizuje konsenzus – kao relikt krvavog sna o emancipaciji – na štetu invencije), on nije samo iscrpno popisao bolesti moderne (i modernu kao Bolest, i to kao bolest sui generis kojom je moderna samu sebe zarazila), već je u ovoj knjizi koherentno, na delu, praktikovao sve one konkretne logičke poteze i generisao sve one konkretne paralogije koji su za sebe (i po sebi) zapravo jedini dokaz moći same Filozofije u kojoj (kroz traganje (i povođenje) za pravdom koja je najviši oblik znanja kome Liotar posvećuje poslednje redove ove knjige), homologija bezbrojnih filozofskih publicista napokon ustupa mesto paralogijama malobrojnih filozofskih izumitelja.br|Goran Bojović, prevodilac