Poslednja grofica brankovićka

Ova knjiga niti je klasično nefikcionalno prozno štivo, niti romansirana dokumentarna priča,niti bilo šta slično što bi se moglo uvrstiti u poznate i definisane žanrovske okvire.Upravo to joj i daje draž jer je pisana nepretenciozno a sa puno zanimljivih i upečatljivih slikaiz naše prošlosti – često i takvih na koje smo kao kultura nažalost zaboravili!Najbliže je onome što tzv. novi istorizam označava kao „istoriju svakodnevnog života”i što je poslednjih decenija na vrhovima svetskih bestseler-lista.Ovo zanimljivo i čitalački uzbudljivo štivo nije posvećeno – kako bi se iz samog naslovaočekivalo – biografiji poslednje grofice Branković, nego nizu likova i događaja koji sukarakteristični za naše urbane sredine iz nedavno minule epohe ali i samim tim sredinamakoje su imale svoje običaje, navike, pravila kao i „iskakanja” iz njih.U tom smislu, na ovim stranicama srećemo se sa nizom upečatljivih mini-portreta osobakoje nisu obeležile tzv. veliku istoriju (barem ne direktno!), sa opisima Sremskih Karlovaca,Novog Sada itd., kakve nam nisu ostavili hroničari-naučnici, sa etnografskim pikanterijamai društvenim kodovima minula dva veka, koji su ranije bivali izvan dominantnih vizuraakademskih krugova…Ponekad čitalac ima utisak da čita romaneskne varoške hronike jednog Jakova Ignjatovića,ponekad da je nepoznati autor ove knjige zapravo proučavalac arhitektonskih, genealoških isličnih zanemarenih fenomena iz srpske tradicije – ali uvek taj isti čitalac može sarecepcijskom sladostrašću uživati u samom tekstu i njegovom arhaično-poetičnom jeziku…Sava Damjanov