Porodične sablasti

„Već sam predstavio pojam transgeneracijske sablasti kao emocionalnu psihičku strukturu koja je posledica neke traume. Nju je ’lansirao’ neki predak koji nije mogao da asimiluje, prevaziđe, transcendira traumu. Neki autori govore o ’vrućem krompiru’, a meni se više sviđa slika neaktivirane bombe: ona se može prenositi iz generacije u generaciju ne praveći vidljivu štetu sve dok ne eksplodira u obliku nerazumljivih patoloških pojava. Na primer, nezamislivi bol roditelja koji je izgubio dete može preuzeti neko od njegovih potomaka, a često i više narednih generacija. Svesno sećanje na traumu predaka najčešće je izgubljeno jer traumatizovana osoba, koja je stupila u psihičku prazninu, u stanje neosetljivosti, više nije sposobna da svedoči o emocionalnom nasilju koje je pretrpela...Cilj transgeneracijskog postupka nije osuđivanje ili odbacivanje naših predaka, već nastojanje da shvatimo šta im se dogodilo i da razumemo zašto nisu mogli da urade ništa drugo osim onog što su, s psihičkim i emocionalnim sredstvima koja su im bila dostupna, i uradili. Daleko od traganja za prvobitnim grehom, to je put ka ljudskom razumevanju traume čiji su tragovi zatrpani ćutanjem. Ti tragovi se odaju pre svega ponavljanjem jedne ’psihičke i emocionalne fantomske’ strukture gurnute u tamu ’neizrečenog’ ili ’nemišljenog’...“