Pogrešno

„Pogrešno!” – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovljevog „Junaka našeg doba” do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog...I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bildungsnarativu, u promašenom samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima.