Po(v)ratnički rekvijem

Lakše je nestati nego svedočiti o svom nestanku, lakše je ne biti nego – biti, lakše zaspati nego ostati budan. Lakše je sanjati ovu nestvarnost nego je živeti. Lakše je ubiti nego biti oruđe ubica, a najlakše biti – ubijeni“, svedoči o suštini svog novog života povratnik u Babaniju, Simeon Malobabić. Nakon užasa rata, izbegličke kolone i samog višegodišnjeg izbeglištva, a usred sveopšte ravnodušnosti kojom je okružen, ovaj bivši seoski učitelj počinje ponovni život u zavičaju iz koga je izbegao, u mestu koje je u međuvremenu postalo mesto umiranja, u Svračijem Zakutku u Babaniji. Izmaknut iz haosa istorije Komšilijanaca i Susedstanaca, naroda koji nakon rata žive jedni mimo drugih, Simeon se pričom pukušava probiti kroz život iz koga je sasvim za njega izmakao smisao. U zavičaju je nekada bio nabeđeni četnik, u izbeglištvu ustaša, takođe nabeđen, u novim životnim okolnostima on se bori sa osećanjima beznadežnosti i suvišnosti. Njegova Babanija sad je ’sablasna divljina, ruševina prezasićena čemernim uspomenama’, a jedini, mada ne uvek delotvoran lek, jeste ironija. Noseći sa sobom terete i pripadnosti i nepripadnosti, otkrivajući galeriju živopisnih likova, sada suvišnih ljudi, Simeon u ovom svom prividu povratničkog putopisa otkriva duboko ličnu dramu sa nemogućim razrešenjem, a obilje književnih aluzija, čitava njihova mreža, uokviruje ovaj roman Mirka Demića kao jednu od sudbinskih priča našega vremena. (Nenad Šaponja)